Regulisanje protoka vazduha

Kao što je gore pomenuto, postoji mnogo dostupnih metoda regulacije protoka, u zavisnosti od vrste kompresora, prihvatljivih varijacija pritiska, varijacija potrošnje vazduha i prihvatljivih gubitaka energije. Potrošnja energije predstavlja približno 80% ukupne cene životnog ciklusa komprimovanog vazduha, što znači da se izbor regulacionog sistema mora pažljivo izvršiti. Ovo je prvenstveno zbog značajnih razlika u performansama u širokom smislu u odnosu na tipove kompresora ili proizvođača.

U idealnom slučaju, puni kapacitet kompresora bi se mogao precizno uskladiti sa njegovom potrošnjom vazduha, na primer, pažljivim odabirom prenosnog odnosa menjača (jer je to nešto što se često koristi u procesnim aplikacijama.) Brojne primene su samoregulišuće, odnosno povećan pritisak stvara povećan protok, a rezultat toga su stabilni sistemi. Primeri uključuju pneumatske transportne sisteme, sisteme za sprečavanje zaleđivanja, sisteme za hlađenje itd. Međutim, u većini primena, protok mora da se reguliše. Ovo se obično izvodi pomoću regulacione opreme koja je integrisana u kompresor.

Postoje dve glavne grupe regulacionih sistema:

Kontinualna regulacija protoka uključuje kontinuiranu kontrolu pogonskog motora ili ulaznog ventila u skladu sa varijacijama pritiska. Rezultat su obično male varijacije pritiska (0,1 do 0,5 bara), u zavisnosti od pojačanja regulacionog sistema i njegove regulacione brzine.

Regulacija opterećenja/rasterećenja je najčešći metod regulacije i podrazumeva prihvatanje nešto većih varijacija pritiska između dve granične vrednosti. Ovo se dešava potpunim zaustavljanjem protoka pri višem pritisku (rasterećenje) i ponovnim uspostavljanjem protoka (opterećenje) kada pritisak padne na najnižu graničnu vrednost. Varijacije pritiska zavise od dozvoljenog broja ciklusa opterećenja/rasterećenja po jedinici vremena, ali obično se nalaze u opsegu od 0,3 do 1 bar.

Saznajte više o regulisanju dinamičkih kompresora.

Saznajte više o regulisanju kompresora zapremine.